Using Film in Orthodox Pastoral Practice

Abstract: While most Christian denominations were condemning or openly demonizing movies when this form of artistic expression was still in its infancy, many of them today embrace film and use it for pastoral purposes. Orthodox Church is not an exception: while at the end of the 19th century Holy Synod of the Russian Church officially opposed movies because of their potential to lead the faithful astray, modern Orthodox filmmakers produce movies with the blessings of the highest Church authorities. Some of these movies, e.g. The Island (2006) and Man of God (2021), seem to function as cinematic homilies, more effective and more memorable than traditional formal homilies one can hear inside the church buildings. Nevertheless, religious movies are primarily artistic expressions and, as such, should be interpreted as any other work of art. Theological interpretation of movies, especially by pastoral theologians, should encourage their actual use as pastoral means in parish communities. Since the theology of film is still largely unknown or ignored in the Orthodox world, this paper contains a short introduction to the topic of “theology and film”, which is followed by a theological analysis of four films with specifically Orthodox themes: The Island, Angel’s Aisle, Healing Fear and Man of God.

Keywords: Film, Orthodox Church, pastoral practice, hagiography, sin, repentance, redemption, faith, preaching.

Резиме: Хришћанске заједнице нису одувек биле благонаклоне према филмској уметности. Ране римокатоличке и протестантске реакције на појаву филма често су разматране у литератури о односу филма и религије, док се православне ређе помињу. Ипак, Руска Православна Црква је веома рано објављивала јавне осуде приказа Христа на филмском платну, нпр. у документу „О недозвољивости приказивања свештених предмета у такозваној живој фотографији“ из 1898. године. Упркос томе што су руски комунисти активно користили филм као пропагандно средство против царског режима и Цркве, Црква је временом и сама прихватила филм као легитимно средство уметничког изражавања религијских доживљаја. Данас бројни православни аутори стварају филмове по благослову црквених великодостојника и манастира, често успешно приказујући важне хришћанске теме и саопштавајући јеванђелску истину. С обзиром на откривени проповеднички потенцијал филмске уметности, многи свештеници користе филмове као помоћна средства у пастирском и вероучитељском раду. Пастирска употреба филмова, међутим, треба да буде пропраћена адекватним теолошким тумачењем њиховог садржаја и порука, што уједно помаже верницима да увиде и прихвате имплицитна значења и да избегну еклисиолошки неповољна тумачења. Након сажетог увода у тему односа теологије и филмске уметности, аутор излаже тумачења четири филма са доминантно православном тематиком који спадају у агиографски жанр (hagiographical picture, hagiopic), и то: Острво (2006), Капела анђела (2008), Излечити страх (2013) и Човек Божији (2021). Филмови су изабрани према две основне теме које се обично обрађују у овом жанру: пут од греха ка покајању и спасењу (Острво и Капела анђела) и светитељска житија (Излечити страх и Човек Божији). Истакнута је потреба да агиографски филмови прате елементарна правила развоја приче, нарочито постепен развој лика који омогућава гледаоцу да у унутрашњим борбама протагонисте препозна своје сопствене борбе те да, самим тим, извуче ваљане моралне поуке из филма. Анализирајући поменуте филмове, аутор указује на њихове кључне теолошке моменте које је у пастирском и проповедничком контексту неопходно објаснити, али и критикује одређене елементе који могу изазвати погрешна теолошка тумачења, па тако и проблеме у парохијском животу.

Кључне речи: Филм, Православна Црква, пастирска пракса, агиографија, грех, покајање, искупљење, вера, проповед.