Есхатологија Његошева

Апстракт: Тешко је поставити границе неке Његошеве есхатологије. Његош је био пјесник мислилац и теолог мислилац. Између мислија теолога и пјесника се и протеже поимање есхатологије. Поимање је у сталној напрегнутости измећу та два мислија. И у поезији и у теологији Његош је био самоук и та самоукост се одражава и на његова дјела и на мисао у њима. Има неких лутања у његовом поимању есхатолошких питања, па ипак можемо рећи да се кроз то својеврсно слагање супротности пројављује „света бистра вода са источника твога бесмртнога“.

Кључне ријечи: Есхатологија, есхатон, вјечност, пјесник, теолог, мислилац.

Summary: It is quite hard to distinguish precisely Njegoš’s eschatology from the remainder of his thought. He was both a poet-thinker and a theologian-thinker. Between the thoughts of theologian and poet, there is a thread of eschatology. This eschatology is in a constant tension between these two ways of thinking. Njegoš was self-taught in both poetry and theology, which is reflected in his thought and his works. There are certain misunderstandings in his treatment of eschatological themes, although one might say that, through concurrence of opposites, there appears “a holy water from your immortal spring”.

Key words: Eschatology, eschaton, eternity, poet, theologian, thinker.