Харитативна делатност у савременом црквеном животу

Апстракт: Пажљивим увидом у савремени црквени живот уочићемо мноштво недостатака и сужавања. Дошло је до иступања из богослужбене пуноће у службеничке односе са јасним показатељима парцијалности. Саборност је потиснута и црквена пуноћа се своди на пароха и парохију без јасног разумевања улоге епископа као „првог у служењу“. То даље производи нове последице, од којих је најтежа иступање парохијске заједнице из литургијске пуноће. Парохија је углавном сведена на списак свечара који се за своје „верске потребе“ обраћају пароху који није препознат као предстојатељ литургијског сабрања. Он је вршилац обреда које „обавља на захтев својих парохијана“. Дошло је до недопустивог удаљавања које даље проузрокује несагледиве последице и спутава узрастање у вери. Тако се губи осећај за заједничење и долази до недостатка састрадалне љубави, речено језиком вере; или солидарности, речено језиком савременог човека. То је стање у коме су „охладнела“ многа срца, тако да се опет понавља стање које критикује Апостол Павле, замерајући савременицима што „један гладује а други се опија“ (1.Кор.11:21). Он у даљем тексту исте своје посланице поставља императив вере: „Да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога“ (1.Кор.12:25). Знајући све ово можемо и морамо да све савремене проблеме црквеног живота промишљамо у здравом контексту самоодречне љубави, јер само на тај начин постајемо „со земљи... светлост свету“ (Мт.5:13-14). Сваки покушај површног осуђивања других представља нову странпутицу; право решење проблема могуће је само онда кад се у први план стави други и његова потреба. Само онда кад хришћани све ово успешно разреше у себи и међу собом, могуће је успостављање здраве црквене пуноће. Због тога је неопходно тражити добре примере из прошлости уз стални покушај да та добра искуства буду остварена овде и сада. Свако изговарање ранијим пропустима и промашајима показује неспремност да се живи у духу јеванђелске састрадалне љубави. Веома је важно да се у свему овоме успостави стваралачка динамика која надилази следбенички пасивизам, који је подједнако неделатан и као пасивно дивљење и као изговарање за сопствено нестваралаштво. Здрава црквеност подразумева безусловну доброделатност без очекивања награда, похвала и узвраћања.

Кључне речи: Добродетељ, састрадална љубав, солидарност, богатство, сиромаштво.

Summary: Through the careful analysis of the contemporary life of the Church, one might notice many deficiencies and limitations. The fullness of worship was transformed into servile relationships with clearly visible signs of partiality. The catholicity was suppressed and the ecclesial fullness was narrowed to include the parson and his flock without clear understanding of the bishop as the “first in serving”. This situation has other consequences, and the gravest one is the withdrawal of the parish from the liturgical fullness. The parish became a list of users of religious rites, and the parson is often not recognized as the leader of liturgical communion. He merely performs rites at the request of his parishioners. There is a growing gap between the priest and parishioners, and that is an obstacle in one’s process of perfecting faith. In that way, one loses the sense of community and the compassionate love, in the words of faith, or the sense of solidarity, in the words of contemporary man. This is the situation in which many hearts got cold, and that is the same situation criticized by the Apostle Paul who scolds his contemporaries because “one person remains hungry and another gets drunk” (1 Corinthians 11:21). In that same Epistle, Paul establishes the imperative of faith: “So that there should be no division in the body, but that its parts should have equal concern for each other” (1 Corinthians 12:25). That is why it is possible to rethink all contemporary problems of the life of Church in a healthy context of unselfish love, for it is the only way for us to become “salt of the earth” and “light to the world” (Matthew 5:13,14). Each dubious condemnations of other is just a new fall, but the real solution is possible only when we see the other and his concerns as our primary interest. Only if Christians solve these problems in themselves and among themselves, it would be possible to establish a healthy ecclesial fullness. That is why it is necessary to look for the good examples in the past, so we might actualize these good experiences here and now. All excuses based on earlier failures reflect unwillingness to live in the spirit of the Biblical compassionate love. It is very important to establish a creative dynamics that transcends servile passivism, which is equally futile both as a passive admiration and as an excuse for one’s own lack of creativity. A healthy ecclesial life assumes the unconditional well-doing without the expectation of prize and gratitude.

Key words: Benefaction, compassionate love, solidarity, richness, poverty.